Knjige koje su progutale mog oca: neobična i magična priča o Vivaldu Bonfinu

– Вивалдо! Вивалдо! Вивалдо! Вивалдо! – викао је шеф канцеларије, али је Вивалдо тај глас чуо из даљине, док се губио иза ћошка.Тако је моја бака почела причу о Вивалду Бонфину, мом оцу. Он је радио у Седмом пореском рејону, окружен досадним, напорним, обичним, заморним светом препуним папира, докумената и сличних канцеларијских и бирократских ствари које се праве од дрвећа. Био је то свет без књижевности. Моја мајка била је трудна, пливао сам у њеној материци, обртао се у то трагично време као веш у машини за прање. Мој отац је мислио само на књиге (на књиге и на још књига), али живот је мислио другачије, његов живот мислио је на нешто друго, био је растројен, па је отац морао да нађе посао. Живот често нимало не мари за оно што волимо. Ипак, отац је носио књиге (књиге и још књига) у одељење за финансијске послове и тамо тајно читао кад год би уграбио прилику. То баш није препоручљиво чинити, али било је јаче од њега. Мој отац је волео књижевност више него ишта. Увек би сакрио понеку књигу испод образаца, формулара и осталих папира узвишених назива, претварајући се да нешто из њих чита. То баш није било лепо, али је мој отац мислио само на књиге. Ето, то ми је бака причала док су јој се мисли борале по челу. Никада нисам упознао свог оца. Кад сам се родио, њега већ више није било на овом свету.